The Fountain (2006)

 

Žanr: Drama | Misterija | Ljubavni | Naučna Fantastika
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Hugh Jackman, Rachel Weisz, Sean Patrick Thomas...

Priča:
Naučnik se bori protiv smrtnosti, očajnički tražeći medicinski napredak kako bi spasao život svoje bolesne žene.

Moj osvrt:
Za neke filmove moraš da imaš određen broj godina, moraš da imaš solidan pređeni put i otvoren um. Zašto ovo kažem? Prvo gledanje Fountain mi je donelo brdo pitanja i dilema. Nerazumevanje me je sprečilo u onom ključnom a to je da vidim emociju filma i uživam u tome. Nekada ne moraš da imaš sve odgovore. Uslov za odsustvo odgovora je jednostavan - dozvoli mi da osetim priču. 15-tak godina posle prvog gledanja mogu da kažem da sam i te kako uživao u reprizi. Fountain je bolno ali u isto vreme sjajno iskustvo. 

 

Glavne teme kojima se film bavi su život i smrt. Kroz tri narativne linije pratimo likove koji se na različite načine suočavaju sa smrću. Zašto imamo tri linije ako je moguće ovo ispričati u jednoj? Zato što je smrt u sva tri dela drugačiji neprijatelj. U jednoj je neprijatelj sa kojim se sukobimo, u drugoj prirodna sila a u trećoj nešto što pokušavamo pobediti naukom. No nije to jedini razlog, postoji tu nešto mnogo veće a to je borba za život.

 

Zašto borba za život u tri narativne linije? U prvoj je to borba za veći cilj, za opšte dobro, nešto što će ostvarti naš ideal. Ideal mora da živi, ideal je neka borba za željenu sutrašnjicu i za svet kakav želimo. No, da sve ne bude suviše plastično i nerealno, film ne zanemaruje ljudsku psihu. Koliko god se borili za opšte dobro, imamo tu nešto i za nas, nešto što će i nas učiniti srećnim. I to nije licemerje, to je ljudska priroda.  

 

Idemo na priču koja nam je možda i najbliža, to je ona sa kojom možemo da se identifikujemo. Većina nas je izgubila nekog ko nam je drag - to je dovoljna činjenica koja će nas povezati sa ovom pričom. I ovde nam se čini da je borba protiv smrti zapravo borba protiv najvećeg neprijatelja. Zapravo film na fantastičan način maskira pravi razlog. Da, imamo ovde borbu protiv smrti ali ona je ovde oduzela ono najvrednije u ljudskoj prirodi. I baš zbog tog besa koji preokreće ovu priču imamo i ... 

 

...treći narativ u kom vidimo zapravo svu besmisao neprihvatanja smrti. Vreme nemninovno odnosi sve oko nas. To je užasno i teško shvatanje. Treba prihvatiti i da nas neće biti jednog dana. Ne želim ovde da ulazim u diskusije kako to ko vidi i kako to doživljava, ima li nešto posle i čemu sve to ide. Lepota toga je da verujete u to što želite. U svakom slučaju kraj je nešto što je neminovno. Film se smelo bavi pitanjem ima li smisla neprihvatati smrt, pobediti smrt ako nam je odnela sve što volimo? 

 

I eto tu smo došli do poente. Smrt nas plaši jer postoji ljubav koju osećamo, ljubav koju pružamo, ljubav koja nas čeka. Nisam patetičan. Život bez ljubavi prema nekome ili nečemu je totalno besmislen. I borba protiv smrti i njeno neprihvatanje dolazi od toga što nam je potrebno još malo vremena da osetimo to što nas čini srećnim. Vratimo se opet na sva tri narativa i zapitajmo se šta im je to zajedničko? Borba protiv smrti je zapravo borba za ljubav koja još treba da traje, ljubav koje se ne odričemo i ne prihvatamo da ona možda više i ne postoji. 

 

Fountain na surov a opet prelep način pokazuje, kako reče jedan naš bend koji je nekada pravio sjajne stvari, pravo značenje rečenice "život je krug a vreme voz". Koliko god mislili da je naše vreme epsko, da smo veliki u njemu, šta god činili, koliko god to odjekivalo i značilo u vremenu, mi smo prolazni. Koliko god mislili da je naše vreme ono pravo, zameniće ga neko drugo, nekim drugima bolje. No da bi došlo to drugo, naše mora da se završi jednog momenta. Život je krug - u filmu to vidimo najbolje i po drvetu života, po prirodi (životu) koja se rađa i posle smrti. Vreme je voz - naše vreme će proći. 

 

Nisam pomenuo da se Fountain igra sa relgijama na zaniljiv način. Zašto? Iz prostog razloga što je za mene to ovde nebitno. Poštujem pokušaj ali svako od nas ima svoje shvatanje života i smrti. Nije potrebno zadovoljiti svakog - prepusti ljudima da sami raspletu svoju priču. Baviš se prihvatanjem kraja a ne time da li ima nešto posle. Aronofski nas je navikao već na odličan muzički skor koji prati njegove filmove. Uz to, moram pomenuti i da Fountain izgleda spektakularno. Ne volim pominjati tehnikalije ali opet, moram reći da su Hju Džekmen a pogotovu Rejčel Vajs odlični. 

 

Nadam se da niste očekivali od mene neka velika objašnjenja. Nemam ih. Nema ih niko jer život nije nešto što možemo banalizovati i objasniti, ne možemo ga podvesti pod skup pravila, šablon ili proceduru. Aronofski je napravio nešto što možete sami da doživite, sami da razmišljate o tome i osetite priču na pravi način. Priđite filmu otvorenog uma i bićete nagrađeni. Da, biće bolno, ali istina to ume da bude. Biće teško, ali zar to što osećamo tu težinu ne znači da postoje stvari koje nam znače u životu, postoji nešto zbog čega volimo život.

Naj scena:

-It's all done except the last chapter. I want you to help me.
-How?
-Finish it.
-I don't know how it ends.
-You do. You will.

Moja ocena: 8/10